DIGITALNA IMOVINA – PROBLEMI U TUMAČENJU ZAKONA (I deo)

Sa manjkom znanja, stručnih kapaciteta i iskustva, u primeni zakona o digitalnoj imovini, vrlo se lako može pasti u zamku pogrešnog tumačenja i preteranog administriranja primene novih IT tehnologija u procesima sa izdavanjem i prometom imovine, prava i uslugama.

Činjenica je da tokenizacija predstavlja tehnološki upgrade sistema izdavanja i prometa imovine (pokretne i nepokretne), ekonomskih prava i usluga. Bila kakva pretenzija da se tehnološki upgrade ekonomije (tokenizacijom imovine, usluga, procesa…) administrira i to kroz isključivo finansijske regulatorne organe je pogrešno i bilo bi pogubno za razvoj digitalne ekonomije.

Za pravilnu primenu zakona treba poći od cilja zakona! Zašto?

Primarni cilj donošenja zakona je „unapređenje tržišta kapitala primenom digitalne tehnologije i digitalne imovine kojom će se brže i jeftinije izdavati finansijski instrumenti, primarno obveznice, prevashodno za potrebe malih i srednjih preduzeća“.

Ovako postavljen cilj primarno usmerava regulaciju tržišta digitalne imovine (primarni i sekundarni promet) na tokenizovano tržište finansijskih instrumenata, a ne na tokenizaciju tržišta usluga i imovine, što je i pravilno i svrsishodno, u ovom momentu! Jer bi u suprotnom ekstenzivnom primenom i neadekvatnim tumačenjima zakona, u uslovima manjka znanja i iskustva, tokenizacija bila dovedena u pitanje. Iako je prvi industrijski use case tokenizacije finansijska industrija-tržište, i to valutno, suštinski i najveći ekonomski potencijal leži u digitalnoj imovini koja će nastati kao posledica tokenizacije usluge, imovine i poslovnih procesa.

U ovoj fazi razvoja tržišta digitalne imovine, SEC (Komisija za hartije od vrednosti SAD) i ESMA (Europen Security and Market authority) isključivo se bave tržištem digitalne imovine sa osobinama finansijskih instrumenata i prenosivih hartija od vrednosti, i njihov fokus je na regulaciji tog tržišta.

Pored toga, u zavisnosti od juridistikcije, reguliše si i izdavanje i promet kriptovaluta od strane finansijskih lokalnih autoriteta i regulatora, što je razumljivo i neophodno radi stabilnosti, kao primarnog uslova za razvoj tržišta kroz veći angažman institucionalnih investitora na tržištu. Da je stepen regulacije već otišao daleko, govori i podatak da je Nemačka skoro donela propis kojim se dozvoljava da otvoreni investicioni fondovi mogu držati do 20% svog portfolia u kripto tj digitalnoj imovini.

Digitalni token nije hibridna imovina

Zakon daje jasnu definiciju digitalne imovine, koja predstavlja “ digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupiti, prodati, preneti, i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja“. Zakon prepoznaje dva oblika digitalne imovine, digitalne tokene (pravo na imovini ili pravo na uslugu) i virtuelne valute.

Primarni cilj tokenizacije je direktna razmena dobara i/ili usluga izmedju tržišnih učesnika, poznatija, kao peer to peer (P2P) decentralizovana ekonomija, bez posrednika i validacije trećih lica. U dokumentu Komisije za hartije od vrednosti RS „Najčešća pitanja i odgovori“ stoji odgovor, koje doduše ne predstavlja akt organa, da je „verovatno“ digitalni token ona digitalna imovina koja nije namenjena razmeni, a da je „skoro sigurno“ hibridna imovina, ona digitalna imovina, koja nosi pravo i namenjena je razmeni“.

Ovakav pristup je u suprotnosti sa namenom i prirodom tokena. Izvoditi hibridnost tokena iz razmene kao neodvojive izvorne odlike tokena je pogrešno, jer je cilj token ekonomije direktna razmena učesnika u razmeni dobara i usluga.

Svaki token je po pravilu razmenljiv za novac, dobro, uslugu ili drugu digitalnu imovinu. Hibridnost kao odlika bi mogla da se dodeli tokenu, ukoliko on ima osobine najmanje dva tipa tokena (uslužnog, imovinskog-asset backed) ili valutnog. Hibridnost je posledica namene tokene, a ne razmene!

Dodatno, ovakvim tumačenjem, mogla bi se izvesti i nadležnost NBS kod izdavanja digitalnih tokena, osim što nije u skladu sa zakonom (NBS je nadležna samo za kriptovalute), predstavljalo bi administriranje finansijskog organa u procesima sa nefinansijskom imovinom, uslugama i poslovnim procesima (napr. tokenizacijom reward sistema kupaca i dobavljača)!

Digitalni token kao investicioni token

Sam zakon ne daje definiciju investicionog tokena (niti se može izvesti), iako se spominje u obrazloženju, te je svrsishodno pozabaviti se ovim pojmom. Zašto se spominje u obrazloženju? Podsetiću čitaoce da digitalni token, u skladu sa svojom zakonskom definicijom, daje pravo na imovini ili pravo na uslugu. Ovako postavljena definicija tokena pruža mogućnost da bilo koje pravo povezano sa materijalnom i nematerijalnom imovinom može biti tokenizovano (svojina, korišćenje, prihod….), kao i što može biti tokenizovano bilo koje vršenje usluga. Gde je tu onda investicioni token?

Ako pođemo od cilja zakona o digitalnoj imovini, „brže i jeftinije izdavanje finansijskih instrumenata“, tokenizacija finansijskog tržišta se vrši izdavanjem tokena putem digitalnog binarnog zapisa finansijskog instrumenta i to na blockchain tehnologiji. Finansijski instrumenti u skladu sa zakonom o tržištu kapitala su u osnovi instrumenti novca, prenosive hartije od vrednosti (akcije, sekjuritizovan dug), jedinice instutucija kolektivnog investiranja i izvedeni/derivatni instrumenti (opcije, fjučersi,swap…).

Ovakav pristup je preuzet iz pravnog regulatornog okvira EU kripto imovine u nastajanju, primenom pravila MiFID II i MiFIR, koji se koncetrisao na identifikaciju finansijskih instrumenata-prenosivih hartije od vrednosti u obliku kripto imovine. Za te potrebe iskorišćena je regulatorna praksa iz SAD-a, gde se primenjuje Howey test, kod utvrdjivanja prirode ugovornog odnosa u pametnom ugovoru (smart contract).

Svaki ugovor koji prodje test, tretira se kao investicioni, što mu daje status hartije od vrednosti (security), na koji se automatski primenjuje Zakon o hartijana od vrednosti i nadležnost SEC-a (Komisije za hartije od vrednosti). Ovaj test, tretira investicioni ugovor kao „investiciju novca u pravno lice sa realnim očekivanjima profita od aktivnosti drugih lica“. Primenjuje se na ugovore, šeme (komentar autora: sisteme kolektivnog investiranja), kao i na transakcije. Svaki tokenizovan pametni ugovor koji ispuni uslove testa ima tretman hartije od vrednosti i u nadležnosti je SEC-a. U suprotnom, ne podpada pod nadležnost Komisije.

Zanimljivo je znati, da su BTC i ETHER prošli ovaj test, i nemaju tretman hartije od vrednosti. Ali zato Ripple (medjudržavna mreža za plaćanje, alternativa SWIFT-u) ima problem. SEC je pokrenuo sudski postupak protiv ove kompanije, iako XRP Ripple token prolazi ovaj test, i distribuiran je na sl. modelu kao ETHER.

Možda ima veze, što je primena blockchain tehnologije od strane Ripple-a disruptive, kako to kažu na engleskom govornom području, ili kako bih ja rekao pretnja bankama, gde usluga naplate transfera novca, u funkciji posrednika, postaje višak sa primenom blokchain tehnologije.

Autor: Aleksej Misailović, Eko Digital “Token Advisory”

Žao nam je, ali desni klik je isključen na ovoj stranici...